Došlo je vreme..

Kada pričam o deci.. Obična prehlada nekome donosi par dana ležanja u krevet, zapušen nos, ili previše slinav nos, puno injekcija, sirupa, antibiotika, inhaliranja, nespavanja, poremećenog životnog ritma. 

Kada pričam o prehladi kada je u pitanju moje dete sa posebnim potrebama, biću blaga i reći ću - “ko preživi, pričaće!” Najblaže rečeno. Ušli smo u drugu nedelju prehlade, što se tiče kašlja i nosića, stvarno je mnogo bolje. A kad bismo pričali o spazmima koji joj se dešavaju.. Prvo bih da se zatvorim negde i vrištim do besvesti, a potom pričala o tome.  

Na koga mislim ovih dana?! Na doktorku koja me je porađala. Na doktorku koja je Višnji, mom detetu oštetila mozak. Na tu nazovimo “doktorku”. A postaviće joj se jednog dana pitanje, da li je to zvanje kupila ili joj ni znanje ništa ne vredi. Nikome nikada ne bih poželela slično, ali njoj želim pet puta gore. Kad bi samo imala sliku kroz kakve tegobe prolazi moje dete zbog njene jebene greške. Zbog nesavesnog rada. Zbog doktora idiota. Ne stidim se svojih reči, ovo sam ja kada bih ceo svet menjala da bude bolji! Da svako radi svoj posao odgovorno, sa željom da se nešto novo nauči, sa voljom i entuzijazmom. Pre svega ljubavi i empatije. 

 Svakog dana me sve više i više obuzima ovaj osećaj. Želim nekome loše, a samim tim se i ja osećam loše. Čula sam od par roditelja koji su imaju slične situacije “oprostili smo doktorima”. Molim? Kako to izgleda?! Kako oprostiti nekome dok tvoje dete pati, koje će patiti ceo život u spazmima koje samo ono zna kakav je to osećaj. Ne mogu da zamislim kako je u telu mog deteta, ne mogu. Mogu samo da vidim suze na licu i to mi je dovoljno da osećam bes i da imam užasne misli. Vreme je da potražim stručnu pomoć. Za sebe. Došlo je vreme kada osećam da mi je to potrebno. Skoro tri godine su prošle. Trauma koju sam doživela tada, sada izbija iz mene. Došlo je vreme, pomoć mi je neophodna.

Sreća u nesreći što sam toga svesna i stvarno želim da se rešim besa, burnih reakcija i loših misli. Možda je ovo jednom moralo da se ispolji, možda.. Verujem da postoji neko rešenje, da prođe što bezbolnije. Zaista ne znam.  

Ono što znam jeste da će ovo razumeti samo roditelji koji imaju slične priče. Apsolutno sam spremna na osudjivanje. Odavno me nije briga ko će šta reći. Svako se sa sobom bori, nekome je tragedija što je izgubio posao koji voli i sruši mu se ceo svet zbog toga. Nekome je tragedija što nije kupio cipele na popustu. A neko je stvarno doživeo tragediju. Ono što smo mi doživeli ne mogu reći da je tragedija, to je za mene trauma, a za moje dete dijagnoza koju će imati celog života.

Jednom sam čula od jedne divne osobe: " Život sa celebralnom paralizom nije ni tužan ni ružan, samo malo drugačiji!" Ona je u meni tad probudila još veću nadu. Tako funkcionišem, kroz podršku i lepe reči ljudi koji mogu da razumeju i ljudi koji se trude da koliko-toliko razumeju.

 

Sledeća priča će se odnositi na porođaj. Moj prvi porođaj je najveća trauma u mom životu. I možda mi bude bolje ukoliko je ispišem u svom blogu. Do sada ukratko sam pisala javno Ani Mihajlovski koja je pokrenula zahtev za usklađivanje protokola sa EU. Takođe, pisala sam advokatu koji će raditi na našem slučaju.