Roditelj-negovatelj

 Sinoć, dok sam sebi ugađala i ostavila sav posao po strani.
Pogledala sam se u ogledalo i videla sebe kako nikada ne želim. Umornu, izmučenu, iscrpljenu.

Naime, htedoh reći. Dok sam uspešno sebi ugađala, stavljala masku, pila omiljeno piće, čitala između ostalog i knjigu i odgovorala svojim prijateljicama u zajedničkom četu. Jedna od njih je bila motivisana mojim postom i juče šalje delić teksta, gde sam i samu sebe iznenadila na iskrenošću i podstakla da napišem tekst. Dakle, vreme je za NOVI POST. Ovih dana na društvenim mrežama bruji odluka poslanika o zakonu “RODITELJ-NEGOVATELJ”. Za ovaj zakon glasalo je 36 poslanika, dok 141 poslanik nije htelo da glasa za predlog zakona. Predlog zakona se odnosi na roditelje dece koja će do kraja života biti potrebna posebna nega i predviđa isplatu mizerne minimalne mesečne naknade. Između tih roditelja sam i ja. Trenutno kao neko ko je radio pre rođena deteta pripada mi posebna nega i primam platu koja je upola manja nego što mi je tada u to vreme bila. Posao koji sam radila je posao učiteljice. Dakle, ugledan posao sa završenim osnovnim studijama. Dobijam mesečno platu 30.000 i zahvalna sam i na tome jer neko ne dobija ni toliko, a u istom problemu je kao i mi. Kad kažem “trenutno” mislim da sam sigurna sa ovom platom do Višnjine pete godine, a ona sad ima 3,5. Dakle, još godinu i po dana i šta posle?

Višnji, kojoj je potrebna stalna nega, da ne kažem 24/7. To govori da ne mogu da idem na posao. Možda bih i mogla da radim skraćeno 4h, ALI. Kada postoji “ali” , znamo da nešto još tu ne funkcioniše. Nemogućnost dobijanja ličnog pratioca. Prosto, ljudi koji su zaduženi za to, odgovorili su mi “ prioritet nam je nešto drugo” iliti “nemamo dovoljno sredstava za to”. Gde god Višnja ide, tu sam ja. U vrtić ide tako što ja budem i provodim vreme sa njom 2h. Nakon toga, jurnjava na razne terapije. Bez prevoznog sredstva i bez mene ona ne bi stigla nigde. To je zaista tako. Godinu dana unazad formiralo se udruženje “Otvoreni zagrljaj” u Novom Kneževcu i tu smo od samog početka, obezbeđen je defektolog dva puta nedeljno po pola sata. Sada smo dobili i fizioterapeuta dva puta nedeljno po pola sata. I kada su mi saopštili za fizioterapeuta bila sam izrazito srećna. Ubrzo moj osmeh sa lica je nestao jer su mi rekli da će to biti kratkoročno, jer imaju određenu sumu novca za terapeute i da to neće trajati dugo. E, sad bi ja trebalo da ispadnem bezobrazna i da kažem, ali mojoj Višnji su terapije neophodne svakog dana. Šta ćemo za dva/ tri meseca, pola godine ili godinu koliko će to udruženje trajati ne znam, pitanje je jasno, šta ćemo posle??

Zahvalna sam što sada ima i što smo zaista i zadovoljni sa terapeutima. Brine me šta ćemo posle?! Ja, Klaudia Nikoličin, koja imam 29 godina ne želim da se osećam tako. Doslovno “umor” je blaga reč kako se trenutno osećam. Ako se pomeša, umor, bes i nemoć dobijate osobu koja iako je vrlo malena verujte spremna na revolt. Ako se ja ovako osećam sa 29 godina, a njoj je samo 3,5 godine. Plaši me šta će biti u budućnosti. Zašto se zakon “RODITELJ-NEGOVATELJ” ne prisvoji i olakša i osigura budućnost. Da smo mi majke pa i očevi oslobođeni straha bar što se tiče tog dela. Dosta nam je svakodnevnih dijagnoza, potražnjama adekvatnim invalidskim kolicima, stajalicama, hodalicama, terapeutima, overenih uputa i ostalog. Verujte, ne želite da ste u našoj koži. Borba tek počinje, a ja sam na izmaku snage.