Borba
Kada sam odlučila da pišem, najveći razlog je bio da donekle približim situaciju u kojoj smo trenutno. Teško je pisati o svim tim stvarima. Ali, želim da podelim naše iskustvo, naš život.
Naime, rodila sam Višnju sa 25 godina. O svom porođaju sa Višnjom ću pisati jednom, prošla sam kroz ogromnu traumu i za to mi je potrebno vreme. Kada budem spremna, pisaću i o tome. Ukratko ću napisati da sam imala težak porođaj i da je Višnja zadobila teško moždano krvarenje. Ja u tom momentu ne kapiram šta je to, ostajemo duže u bolnici, kad izađemo čeka nas život kao i kod ostalih novopečenih roditelja. Čeka nas nespavanje, hranjenje deteta na svaka tri sata, menjanje pelena, plakanje, ali i uživanje, maženje.
Međutim..
Nismo bili svesni da nas čeka mnogo teži period od očekivanog. Na otpustu iz bolnice u Novom Sadu dobijam vežbe koje radim tri puta dnevno. Tada je Višnja imala mesec dana, vežbe koje smo radile nisu bolne, ali sigurno nisu prijatne za jednu bebu. Bila je na fenobarbitonu koji je dodatno uspavljivao i stalno je bila pospana, mleko je odbijala da pije. Zamislite otpuste vas iz bolnice i vi vaše dete ne možete da nahranite. Odlazimo kod pedijatra, doktorka konstanto piše na papir koliko treba da popije i slala svakodnevno patronažnu sestru da izmere Višnju, da ne bi izgubila na težini. Oni nisu shvatili moj problem. Sve ja to razumem, koliko ona treba da popije, koliko da napreduje. Da li su one shvatile da ja ne mogu nju da nahranim? Da mi treba pomoć oko toga. Nisu. Naravno da sam se snalazila oko svega. Sama. Bukvalno kada kažem sama, nikog oko sebe nisam imala sem supruga koji je pokušavao da pomogne, ali nije mu išlo to hranjenje, sve ostalo je pomagao, pritom on ode na posao i ja se sama borim oko kuće, ručka, veša, vežbica, hranjenja, oko ostalih kućnih obaveza. Moj život se tada raspadao. Kada je bila budna stalno je plakala, nisam znala šta da radim pa sam je nunala. To mi je bila greška, jer i dan danas to traži. Vreme je prolazilo jedan, dva, pet, deset meseci i ona se još ne okreće, ne sedi, ne gmiže, da ne pričam o puzanju i ostalo. Komentari, kad je imala tri meseca, kažu videćeš sad će ona krenuti da gmiže, da se okreće. Prođu četiri meseca. Ništa se ne dešava. Komentar " Pa dobro, treba njoj vremena, videćeš sa šest će krenuti". I sad da se ne ponavljam, ljudi su konstantno imali potrebu da komentarišu i udaraju me tamo gde me najviše boli. Nisu imali lošu nameru, shvatam, ali nisam ih ni pitala za mišljenje. I ja molim svakoga ko ima u okolini bebu koja je prošla kroz neke tegobei slično, da ne analizira i programira kada će šta dete da radi. Zato postoje stručnjaci i specijalisti. Zato postoje doktori i silne kontrole. Iz mesec u mesec užasavalo me je kako se ništa ne dešava, lomila sam se kada vidim druge bebe, njene maltene vršnjake kako već trče, igraju se sami. Višnja ne može da se igra sama, za to smo joj potrebni mi. Ona želi da uhvati igračku, poseže rukom i uhvati je spazam i dešava se da vrišti i to tako i dan danas. Stalno smo pored nje i igramo se tako što joj uzmem ruku da uhvati igračku. Kako Višnja hvata? Pritisne pesnicu i od silne želje ne može da je otvori. Borba. Mazim joj šaku da bi polako otpustila i ispružila prstiće i da uhvati igračku. Kad kažem uhvati ne mislim na hvat kao što mi hvatamo, njen hvat traje sekunda i onda pusti. Srećna sam što je otvorila šaku, ali ne zadovoljavam se time. Želim da hvata kao ostala deca, želim da sedi, hoda, trči, priča. Naježim se kad čujem roditelje sa zdravom decom koliko im je teško. Nisam htela da komentarišem ništa jer nisam to znala ranije. Iskustva su različita. Sada imam bebu od 6 meseci i hvala Bogu med i mleko. Mogu da odem sa njim gde god poželim bez plakanja (ok, plače i on, kad je gladan) , mislim na plakanje zbog svakog razloga. Vojin se hrani bez problema, pije mleko, jede. Smeje se naglas, okreće se, gmiže a uskoro će da sedi. Ustane srećan i nasmejan. Koliko god je teško, pomislim da je ona moje dete i želim da joj se najbolje stvari dešava u životu. Ne može sama na ljuljašku? Sešću i ljuljaću je. Ne može na tobogan? Nikakav problem, penjem se ja sa njom. Ne može da trči i da vije drugu decu? Mama će trčati i vrteti je do besvesti. Dokle god sam živa, to će tako biti. Njen dan biće ispunjen aktivnostima i pratiće njene vršnjake. Biće joj još i bolje.
Kada sam odlučila da pišem, najveći razlog je bio da donekle približim situaciju u kojoj smo trenutno. Teško je pisati o svim tim stvarima. Ali, želim da podelim naše iskustvo, naš život.
Naime, rodila sam Višnju sa 25 godina. O svom porođaju sa Višnjom ću pisati jednom, prošla sam kroz ogromnu traumu i za to mi je potrebno vreme. Kada budem spremna, pisaću i o tome. Ukratko ću napisati da sam imala težak porođaj i da je Višnja zadobila teško moždano krvarenje. Ja u tom momentu ne kapiram šta je to, ostajemo duže u bolnici, kad izađemo čeka nas život kao i kod ostalih novopečenih roditelja. Čeka nas nespavanje, hranjenje deteta na svaka tri sata, menjanje pelena, plakanje, ali i uživanje, maženje.
Međutim..
Nismo bili svesni da nas čeka mnogo teži period od očekivanog. Na otpustu iz bolnice u Novom Sadu dobijam vežbe koje radim tri puta dnevno. Tada je Višnja imala mesec dana, vežbe koje smo radile nisu bolne, ali sigurno nisu prijatne za jednu bebu. Bila je na fenobarbitonu koji je dodatno uspavljivao i stalno je bila pospana, mleko je odbijala da pije. Zamislite otpuste vas iz bolnice i vi vaše dete ne možete da nahranite. Odlazimo kod pedijatra, doktorka konstanto piše na papir koliko treba da popije i slala svakodnevno patronažnu sestru da izmere Višnju, da ne bi izgubila na težini. Oni nisu shvatili moj problem. Sve ja to razumem, koliko ona treba da popije, koliko da napreduje. Da li su one shvatile da ja ne mogu nju da nahranim? Da mi treba pomoć oko toga. Nisu. Naravno da sam se snalazila oko svega. Sama. Bukvalno kada kažem sama, nikog oko sebe nisam imala sem supruga koji je pokušavao da pomogne, ali nije mu išlo to hranjenje, sve ostalo je pomagao, pritom on ode na posao i ja se sama borim oko kuće, ručka, veša, vežbica, hranjenja, oko ostalih kućnih obaveza. Moj život se tada raspadao. Kada je bila budna stalno je plakala, nisam znala šta da radim pa sam je nunala. To mi je bila greška, jer i dan danas to traži. Vreme je prolazilo jedan, dva, pet, deset meseci i ona se još ne okreće, ne sedi, ne gmiže, da ne pričam o puzanju i ostalo. Komentari, kad je imala tri meseca, kažu videćeš sad će ona krenuti da gmiže, da se okreće. Prođu četiri meseca. Ništa se ne dešava. Komentar " Pa dobro, treba njoj vremena, videćeš sa šest će krenuti". I sad da se ne ponavljam, ljudi su konstantno imali potrebu da komentarišu i udaraju me tamo gde me najviše boli. Nisu imali lošu nameru, shvatam, ali nisam ih ni pitala za mišljenje. I ja molim svakoga ko ima u okolini bebu koja je prošla kroz neke tegobei slično, da ne analizira i programira kada će šta dete da radi. Zato postoje stručnjaci i specijalisti. Zato postoje doktori i silne kontrole. Iz mesec u mesec užasavalo me je kako se ništa ne dešava, lomila sam se kada vidim druge bebe, njene maltene vršnjake kako već trče, igraju se sami. Višnja ne može da se igra sama, za to smo joj potrebni mi. Ona želi da uhvati igračku, poseže rukom i uhvati je spazam i dešava se da vrišti i to tako i dan danas. Stalno smo pored nje i igramo se tako što joj uzmem ruku da uhvati igračku. Kako Višnja hvata? Pritisne pesnicu i od silne želje ne može da je otvori. Borba. Mazim joj šaku da bi polako otpustila i ispružila prstiće i da uhvati igračku. Kad kažem uhvati ne mislim na hvat kao što mi hvatamo, njen hvat traje sekunda i onda pusti. Srećna sam što je otvorila šaku, ali ne zadovoljavam se time. Želim da hvata kao ostala deca, želim da sedi, hoda, trči, priča. Naježim se kad čujem roditelje sa zdravom decom koliko im je teško. Nisam htela da komentarišem ništa jer nisam to znala ranije. Iskustva su različita. Sada imam bebu od 6 meseci i hvala Bogu med i mleko. Mogu da odem sa njim gde god poželim bez plakanja (ok, plače i on, kad je gladan) , mislim na plakanje zbog svakog razloga. Vojin se hrani bez problema, pije mleko, jede. Smeje se naglas, okreće se, gmiže a uskoro će da sedi. Ustane srećan i nasmejan. Koliko god je teško, pomislim da je ona moje dete i želim da joj se najbolje stvari dešava u životu. Ne može sama na ljuljašku? Sešću i ljuljaću je. Ne može na tobogan? Nikakav problem, penjem se ja sa njom. Ne može da trči i da vije drugu decu? Mama će trčati i vrteti je do besvesti. Dokle god sam živa, to će tako biti. Njen dan biće ispunjen aktivnostima i pratiće njene vršnjake. Biće joj još i bolje.
Коментари
Постави коментар