Između dve vatre

Ovaj naslov me podsetio na detinjstvo i kad učiteljica na fizičkom uzvikne:" Igrate se između dve vatre." A meni se želudac okrene, jer ja tu igru ne volim.  

Ovih dana sam se zapitkivala, šta nam je lakše, kada smo kod kuće ili kad boravimo u nekom drugom gradu. 

 

Kada smo kod kuće, svakog dana vozimo Višnju na terapije koje nisu sve na jednom mestu, nego iz Kanjiže(3 km) idemo za Sentu(20km) i obrnuto. Pritom, terapije na koje je vodimo od kuće su u trajanju od 30 do 60 minuta. Tako da, od nas se zahteva još 3 sata rada sa njom. Sad dok ovo pišem, prosto nekad ne poverujem šta sve stignemo da uradimo u toku dana, pa posle svih obaveza stignemo da se družimo sa prijateljima, da prošetamo, da obiđemo babe, budemo sa porodicom i imamo različite hobije.  

Sad ide ona druga strana kada putujemo za Novi Sad na tri nedelje. Spakovati se, a pre toga srediti kuću, sve lepo ostaviti na svom mestu, zaliti cveće, angažovati nekoga da hrani kucu i da zaliva bašticu. Kada stignemo tamo do stana raspakovati se, a prethodno ako treba sve oribati, nekada ne bude baš čisto, sve zavisi gde budemo. Kupuj namirnice, i sve potrepštine koje nam tamo nedostaju.  

Vikendom uglavnom dolazimo kući. Povratak kući znači opet pakuješ najosnovnije stvari, primera radi neseser, blender, hranilica, kolica. Ono bez čega se ne može. Sređujem stan pre samog polaska jer u nedelju uveče hoću tako da me i dočeka, samo da decu okupam i da idemo na spavanje. Tamo sam oprala sav veš, usisala, oribala, bacila smeće, promenila posteljinu. Dok smo se vraćali kući, išli smo u kupovinu jer znam da kod kuće nemam namirnice za pripremu hrane, a moramo nešto jesti. Kada stignemo kući, zatičem kuću u stanju kakvom je bila, ali sa prstom prašine i jedno 20 paukova. Naravno, raspakujem stvari, ali nema ih mnogo, nahranim decu i brže bolje hvatam usisivač. Vojin je propuzao ove nedelje i to baš u Novom Sadu. Kreće se svuda, iz sobe u sobu i dira sve i svašta. Naravno da moram tu prašinu da usisam i obrišem. Zatičem polupunu korpu sa vešom brzo uključim veš. Zatim, poluosušene biljke- od ovih vrućina nije im dobro, nešto im ne odgovara. Pritom, svekar je dolazio i zalivao. Neka, nađem ja njima drugo mesto, kad sam izlazila u dvorište zatičem prašinu i nekakav haos u tom hodniku koji vodi do dvorišta, a iskreno to me najviše nervira jer imamo troje kolica, sto i stolice i još jedan veći sto gde pravim sveće i naravno sav materijal koji mi je za to potreban. Hoću da uzmem policu i napravim svoj kutak. O tom-potom. Voda u bazenu - zelena. Mara (kuca)  nije potrčala jedno nedelju dana. Hajde, puštaj Maru i kreni u radnu akciju. Huh, ovo je samo jedan delić. U nedelju kad stignemo unesi gore stvari raspakuj, sredi decu i budi odmoran za novu nedelju.  

 

Naime, ova priča "između dve vatre" govori o tome da zaista ne znam šta mi je bolje iliti gore. Da smo u našoj kući, ali da svaki dan vozikam dete iz jednog grada u drugi, da me pola dana nema. Ili da smo u gradu i da se stalno selimo/pakujemo i radim sve stvari duplo, a opet Višnja ima defektologa, logopeda, fizioterapeuta na jednom mestu. Nekako kada smo kod kuće stalno smo u nekom pokretu i gasu, vodimo je svuda, vežbamo, a i vodimo normalan život. Imamo prijatelje, rodbinu, braću i sestre. I nekako kod kuće smo. Menjam jednom posteljinu, jednom usisavam, brišem, ne pakujem se. Ali svuda na vežbama sam prisutna i nemam to vreme " u prazno " za sebe. Preostali deo dana dobro organizujem da mogu sve da stignem. Kada je vodimo na intenzivne vežbe, tu sledi pakovanje, menjanje posteljina nekoliko puta nedeljno, čeka me duplo usisivanje, briskanje i ooostalo ( jer vikendom idemo kući). Aaali, vrlo bitna stvar je da imam vremena za sebe kad je ostavim na vežbicama. Otišla sam jednom sama da popijem kafu. Šetala sama gradom. Ulazila u prodavnice bez žurbe i polako razgledala. Obavila kupovinu, sredila stan, doručkovala, nahranila i Vojina. Iskreno, volim da koristim to vreme dok smo u gradu. Sve u svemu, brzo živimo, bili kod kuće ili negde na nekom drugom mestu. I razmišljam kako bi bilo dobro da i u ovoj maloj sredini postoji celokupni tretman za decu sa posebnim potrebama. Nama roditeljima bi to bilo veliko olakšanje. Ili dnevni boravak. Dok recimo obavljam kupovinu mogu da je ostavim negde gde će se lepo brinuti o njoj, pritom da će se igrati ili vežbati.  

 

Razmišljam, i dalje ne mogu da odlučim šta je u našem slučaju bolje. Nekako i jedno i drugo baš iscrpljuje. Dovodim sebe u razmišljanje kako bi bilo bolje da vodimo normalno živote i da biramo šta će sutra obući za vrtić, a ne šta će nositi na terapije. Kako bi bilo bolje da joj spremam užinu, umesto igračke koju će nositi na vežbice. Kako bi bilo divnije jutro da se budim i spremam za posao, a ne za trke kako da stignem sa jedne na drugu terapiju, a da slučajno ne prekršim zakone u saobraćaju. Kako bi bilo lakše i spokojnije da ujutru sama pere zubiće i obuče ono što smo prethodne noći izabrale. Kako bi bilo mnogo lakše da može da me zagrli i kaže "mama, ja tebe volim."