Koferi

Živimo život u koferima. Kako ovo nekako dvosmisleno zvuči. Dok se neko pakuje na odmore, produžene vikende, mi se pakujemo većinom na terapije.  

 

Skoro sam čula od naših prijatelja kako ove godine ne idu nigde na odmor, ali sledeće godine ih ništa neće sprečiti da odu na more. I onda nastavak priče se odnosio na pakovanje. Kako ne mogu da zamisle šta sve treba spakovati u kofer, kako uopšte zamara to pakovanje. Zatim, kako će  funkcionisati na putu sa malim detetom, kako će da mu ugreju mleko, kako će ovo, kako ono. Pa kako se pakuješ za more? Sa puno uživancije i neizdrživosti da stigneš do tamo. Pakovala bih se bukvalno u letu i maštala kako se već kupam. Odmor znači da ideš da se otkačiš od svega, da uživaš, da iskoristiš to vreme za sebe, za porodicu i opustiš se maksimalno. Najmanja bitna stvar ovde je pakovanje. Ali jeste bitna, u tom smislu da poneseš ono što tamo možda nema da se kupi. Lekovi, punjač, pasoš, novac, ostalo sve možeš kupiti tamo, u slučaju da si nešto zaboravio. Bili smo i mi da odmoru. Bio je to sasvim drugačiji osećaj pakovanja. Ja to ne znam da objasnim. Nekako ideš na odmor. Kombinujem odeću koju ću nositi, tašnu, sandale... Uh, ne znam, meni je to predivan osećaj.  

 

Kada idemo u bolnicu baš da ležimo, budemo dve nedelje u zatvorenom prostoru. Nema izlaženja, ma ni do prodavnice. Frižider u bolnici postoji, jedan veliki zajednički, gde možeš da ostaviš jednu litru mleka i to je to. Zamisli ti to pakovanje. Od dve nedelje u zatvorenom prostoru. Ne možeš da izađeš, ne možeš da imaš posete, mogu jedino da ti donesu stvari koje ti zafale i posetioce vidiš samo kroz prozor. Nekada bolje je da niko ne dolazi, jer taj osećaj da je neko tu i da ne možeš da izađeš i da mu priđeš, pa sa tom osobom malo da se ispričaš.. bude ti još gore, psihički.  

Koliko tačno pelena nosim za dve nedelje?! Pa ja računam 8 pelena na jedan dan pa tako puta 14. Hrana je obezbeđena tamo, a šta ćemo sa tim da moja Viška pije specijalno mleko. Znači 4 puta na dan popije mleko. Pa računajte. Koliko tačno bluzica, hulahopki, čarapa? Za nju, pa za mene. Nemamo tamo mašinu, a pranje na ruke je zabranjeno. A šta ćemo sa portiklama? Na dan jede 4 puta. Haos sa preračunavanjem pre samog pakovanja. Pa spakuj i rezerve jer ko se pakuje na knap. Dok se pakujem pritisak mi je 160/100 sigurno. Kome bi bilo dobro posle toliko preračunavanja i brojki. To je tako kad se pakujemo za bolnicu, stalno vladaju neki virusi i bude zabranjen izlaz. Jednom se zadesilo da smo bile u bolnici kad je bilo dozvoljeno izlaženje, mogle smo do prodavnice i posete su bile dozvoljene. Lakše je sve bilo. Jedina dobra stavr u tome je što sam naučila sam da se spakujem brže nego što sam mislila da ću ikad to moći. I sve bitno je tu. Spakovano, ušuškano i još stignem da popijem kafu na mi...

 * Ispisaću vam jednu anegdotu od danas. Idemo u Novi Sad, krećemo sa novim krugom vežbica. Spakovani smo, već je maltene sve u kolima. Čekamo da se deca probude da ih nahranim i krećemo. Usput, zamolila nas je vlasnica koja nam je izdala stan da dođemo do 17h jer ona ima nekih obaveza kasnije. Ručak za decu je spreman, samo još da ih nahranim. Višnju stavljam na krevet da sedi iako ne može samostalno da sedi, stavila sam okolo jastuke. Vojina vijam po dnevnoj sobi (gmiže, počinje da puzi i svuda ga ima) on se dere jer je gladan, i u četvoronožni položaj je i tako hoće da jede. Pristajem na to jer svakako nemam hranilicu jer je spakovana. Sedim na podu i tako ga hranim, malo mu ispada iz usta na parket, pa sve brišem sa vlažnim maramicama jer neću da mi se nakupljaju mravi dok nismo kući. Višnja se u tom momentu iskrivila i hoće da sklizne sa kreveta, brzo odlazim po nju. Kako sam ustala po nju, Vojin kreće opet da se dere verovatno sa mislima “zasto si mama prestala da me hraniš”. Trčim sa Višnjom dole na pod kod njega sa namerom da nastavim gde sam stala. I dok sedim na podu, držim nju jednom rukom, a Vojina hranim - koji je i dalje u četvoronožni položaj. I stiže mi poruka od vlasnice stana da li stižemo na vreme. Ta situacija je bila za mene u isto vreme presmešna, a i za plakanje. U tom momentu bila sam sama sa njima, Milan je pakovao kolica i stvari koje su još ostale. Pomislila sam u sebi kakva sam ja carica i šaljem poruku "Stižemo na vreme, ne brinite. "

I stvarno smo stigli na vreme.