Odluka

🙈Odlučujem se da pišem. Onako od srca. 

Pišem dnevnik od kako znam za sebe. Pisanje me opušta i svoje emocije prenesem na papir. Dok sam čekala vozove  na železničkim stanicama, opisivala sam ljude, konduktere, razgovor bračnog para koji sam slušala dok sam se vozila, a nisam mogla da ne čujem; devojku koja je čekala dečka sa prekrštenim nogama i sva namontirana, pitala se koliko joj je samo trebalo da se tako sredi. Desilo se par puta da stignem ranije na posao pa sedim u kolima i tada počinjem da  opisujem svanuće, ljude koji idu po doručak i žure na posao, i one koji idu pijacu. Decu koja idu u školu. Tačno vidim koga čeka neizvestan dan, a kome je baš lagano. Zapisala svoje najveće strahove. Zabeležim baš sve. Pa čak i dok sam imala kontrakcije, želela sam u momentu da prenesem u kojoj meri osećam bol. Mislila sam da će mi to što pišem pomoći bar malo. Ali, stvarno je tako. Neku sigurnost sam osećala. Dan pred ispit molim Boga i sve svece da mi pomognu da položim. Naravno, molim se i sve zapisujem. Datum, vreme, mesto i od 1 do 10 koliku tremu imam - takvu da ću pasti u nesvest.   Pisala sam pored reke koliko uživam u tom zvuku.  Svoje simpatije, a hvala Bogu, bilo ih je. Svoja razočarenja, a i uspehe. Verovali ili ne, ali tako vremenom kada listam svoj dnevnik, upoznala sam sebe. Postala sam svesna šta mi prija, a šta ne. Ko utiče na mene dobro, a ko me guši i sputava. Shvatila sam šta me u životu najviše plaši, motiviše, uvek imala svoj zapisani cilj. Štiklirala svoje snove. Shvatila  svoje slabosti. Radila sam vremenom na tome i jednim delom, uspela sam. Tako sam prepoznala svoj put. Kuda treba dalje da koračam. Pratila sam svoje želje i snove. Lebdela sam dok sam ih ostvarivala. Sanjala još o većim. Maštala sam i tako dobijala ideje, koje su se činile nemogućim, a zapravo ništa nije nemoguće ukoliko nešto jako želiš. Učini me da se osećam kao da ne pripadam ovom svetu. Kao dete uhvatim u letu maslačak, zamislim želju. Dovoljno je da veruješ u svoje snove i oni se ostvaruju. ❤