Osećaji

Kada pogledam iza sebe, imam u svom životu loše intervale. U smislu da mi je teško, da ne stižem sve, da sam umorna, da bih pobegla od svega. 

Kada naiđete na takav period, stvarno je najbolje pobeći od svega. Negde na dan, dva, više ili manje, totalno je nebitno. Ali da pobegnete. Možda to nekom ne bi ništa pomoglo. Svakom u životu naiđu takvi periodi kada nam je potreban prostor da se razbiste misli, razmišlja o svojim postupcima, životu i daljim koracima ili jednostavno ne razmišljati ni o čemu. Kada imate porodicu, tačnije malu decu, malo je teže pobeći od svega. Može da se pobegne, ali onda će i socijalno da reaguje i biće novih problema. Šalu na stranu. Šta stvarno bude sa nama koji osetimo da nam treba makar šetnja sa samim sobom, a nismo u mogućnosti. Da mi je neko rekao pre par godina, da neću moći sama u šetnju, pa tačno bih mu se smejala u lice i rekla - daj, nemoj da lupaš gluposti, pa ima da šetam i da imam aktivnosti kakve imam sada. Eee, tu stani, jer ne možeš. Bar ne još za sada. Ja govorim u moje ime. Možda neka mama koja se tek porodila ima želju da se vrati na mnoge aktivnosti koje je prethodno radila i ima sreće da njeno dete neko pričuva. I sve uspeva, pa to je onda sjajno. Šta podrazumevam pod čuvanje, pa da je nahranjeno, presvučeno, da me ne sačeka žedno i da ne pričam o ostalim neophodnim stvarima.  

U tim mojim lošim intervalima, ja sam pored dece. Ja sam u svojoj kući. I nemam gde da pobegnem. Desilo se da sam jednom pobegla u kupatilo, zaključala se i počela da vrištim. Nije mi pomoglo jer me je dete čulo pa je i ono počelo da vrišti. Još gore sam uradila. Ne želim da deca imaju traume od mene. Ako me razumete. Znači sledeća investicija je izolaciona soba za vrištanje. Naravno, kad ta bura prođe, javljaju se osećaji da sam loša mama. U toku dana sve trčkaram i nadomestim da imaju aktivnosti, da su siti, da igramo, da pevamo i onda se desi takav kiks. To mi ne izazivaju deca, budu i oni nekad naporni, da se ne lažemo, ali oni su mali i potrebno je pratiti njihove potrebe. Ako plače, sigurno da nešto traži i hoće. Ne, nego to bude uglavnom od šalterske histerije, gde god nešto sređujem ili imaju loš dan, neljubazni su, drski i onda se to prebaci na mene. A verovatno da mi i fali jedan papir. A onda u sebi mislim sigurno je kući, tačno znam i gde je. Aaali, kad dođem kući, čekaju me moji Indijanci i fioka koja je bila sređena samo nedelju dana. Jer Bože što bi stajalo sve na svom mestu, ako ne mora. I tako iz dana u dan, neka prepreka se zadesi i onda normalno da čovek pukne. 

 I sada ću vam ispisati jednu anegdotu. Vraćamo se Višnja i ja iz Vukovog centra, dolazimo do zgrade gde smo u stanu. Usput pričala sam sa Višnjom kako je divno vežbala sa Majom i da je bila odlična i tako nas dve ćaskamo i razmišljam šta ću da im spremam za doručak, pa za ručak. Pa smišljam neka nova jela i reko mogla bih nešto što još nisu jeli. Pitam Višnju da li hoće da idemo u prodavnicu da kupimo namirnice. Ona potvđuje, inače obožava da ide sa mnom u kupovinu i da biramo šta ćemo da kupimo. A omiljena joj bude kasa kada kasirka provlači kroz onaj bip. Obavili smo kupovinu. Na meni Višnjin ranac, moja mala torbica gde držim lične stvari, kesa koja je teška 5kg minimum i pritom guram njena kolica. Ulazimo u zgradu i čekamo lift. Stiže lift i izlaze mama i ćerka. Ja vama ne mogu da opišem mama isfenirana, sređena, haljina do poda, sa telefonom u ruci. Lepa žena zaista i devojčica koja ima otprilike 8 godina - ima na sebi ranac, nosi kesu i to nije kraj, mala devojčica vuče kofer. Ljudi moji. Prolaze mi razne misli kroz glavu. Zar je ovo moguće? Kako jedna tako sređena mama može da dopusti da joj dete koje ide recimo u drugi razred sve to vuče za sobom, a ona mačka ide sa telefonom u ruci. Pitala sam se da li je ona nekad razmišljala o tome kakva je mama. Ili je to uopšte ne zanima. Verovatno su joj misli na nekoj drugoj strani. Želim da prestanem da imam predrasude o drugim ljudima, jednostavno svi smo drugačiji. Ali ovo me je nekako zamislilo. Ako za sebe nekad mislim da sam loša, šta je tek ova žena iz lifta? 

 Samokritična sam i uvek mislim da bih sve mogla još bolje da uradim. Ili da sam mogla da provodim više vremena sa decom, da više vežbam sa Višnjom, da bolje izgledam, da bolje možda skuvam ručak. I mislim da je ok, ako se tako osećam. Nekako mi je bolje to, nego da budem recimo drugi tip majke koja vidi samo sebe i misli da je sve topić, da sve radi kako treba. Kako da ne. I koliko god se sutra trudila da mi deca budu što samostalnija, nikada neću dopustiti da mi se to desi.