Zahvalnost

 

Posramno svaki put ulazim u crkvu jer osećam da se nedovoljno molim Bogu, nedovoljno zahvaljujem, nedovoljno kajem.  

Pričala sam sa jednim sveštenikom o tome. Svaki korak koji učinim u crkvi mi se čini da ću uraditi nešto pogrešno. Veliki strah i poštovanje imam. Verujem u Boga. Verujem da je uvek tu. Da nas čuva, da kada nikog nema potapša po ramenu i gura napred. Kada ostanem bez imalo snage i onako nesvesno kažem " Bože, daj mi snage da i ovo izdržim" , on je tu da mi je stvarno da, olakša situaciju, obraduje me nečim, da mi neki znak. U tom momentu, čim se situacija promeni, nekako nije da zaboravim na molitvu nego se spontano neke stvari dešavaju i onda kad padne veče imam potrebu da se pomolim, zahvalim i pokajem. Previše žurim, jurim, nismo toliko kod kuće. Volela bih kada bih svake nedelje mogla da odem do crkve, pomolim se i upalim sveću. Pritom, crkva je u mojoj ulici, preko puta. Nekada šetam sa decom, pa uđemo u dvorište crkve i tu posedimo. Zahvalna sam na svemu što imam, zahvalna što smo zdravi, imamo jedni druge, imamo krov nad glavom. Zahvalna sam Bogu što mi je dao decu. Što mi je dao baš njih. Zahvalna sam mojim roditeljima na lepom vaspitanju, na divnom detinjstvu, na podršci. Zahvalna sam suprugu najviše što je dobar otac svojoj deci, što me poštuje i tu je za mene. Zahvalna svojim drugaricama na razumevanju, kada nisam dobro što to prepoznaju pa dođu da me zagrle, da me saslušaju. Zahvalna sam zaista svima koji pomažu Višnji, meni, nama. Hvala ti Bože, što ima dobrih ljudi. Nekako sam kroz vreme naučila da se ne molim Bogu samo kada mi se nešto stresno dešava, kada sam u nevolji, ne daj Bože bolesti ili slično. Zahvalim mu se prvenstveno na onome što mi je dao, što imam i na to što smo imali danas na stolu da pojedemo, što smo svi zajedno, što se volimo. Što ne osećamo mržnju i netrpeljivost, već nas čini ljubav i sloga. Kada sam razgovarala sa sveštenikom o tome, kako se molim, ali u dubini duše osećam da bi trebalo mnogo više i da nije ono površinski. Odgovorio mi je lepo i razumno. Citiram: " Živimo svi u velikoj brizi. I ako čitamo molitvu i misli su nam odlutale to nije greh, jer svi smo mi od krvi i mesa. Potrebno je vreme da se oseti dubina molitve. Čitati molitvu ujutru kada ustanemo i uveče kada legnemo." Pogledao je onako lepo iskreno i rekao: " biće sve u redu." Posle ovog razgovora, sigurno ću češće posećivati crkvu i pričati sa sveštenikom. Osetila sam nekakvo olakšanje i smirenost.