Emocije

Nekada uhvatim sebe kako zamišljam kakav bi to bio život da je na porođaju prošlo sve kako treba. Da nije bilo grešaka, da je disala na porođaju. Zamišljala kako sada već hoda i vuče me za suknju da joj dohvatim slatkiš, kako trči u zagrljaj da je poljubim. 

 

 Suzdržavam se da ne zaplačem. Knedla je u grlu. Sedim u hodniku Vukovog centra čekam da Višnja završi sa vežbanjem.  

Tu dolaze uglavnom deca sa celebralnom paralizom. Neko ima takav stepen oštećenja da se ne primećuje, dok neko ima poteškoće umnogome. Pored mene sedeo je Vuk u kolicima. Čekao je svoju terapiju. Nije prvi put da ga vidim, ali prvi put da sam malo duže prisustvovala u istoj prostoriji. Iskreno, osećala sam se privilegovano. U Vukovom centru je obuhvaćen ceo terapijski tretman u jednom danu. Toga nema nigde u inostranstvu, samo u Srbiji - u Novom Sadu. Vuk je zapravo vlasnik svega toga. Tu dolaze mnogi iz inostranstva. Upoznali smo divnu porodicu iz Austrije, jednom smo sa njima bili u istom smeštaju. Dolaze iz Švajcarske, Nemačke, Zagreba, pa čak i iz Amerike.  

Da se vratim na priču, čekala sam moju Višnju u hodniku, nisam želela ranije da upadam kod njenih terapeuta jer se unervozi kada me ugleda. Plače jer želi da je uzmem i odvedem kući. Ovog puta odlučujem da dočekam kraj terapije. U nekom trenutku Vuku je zvonio telefon. Terapeutkinja mu je pomogla da se javi. Zvala ga je baba i uključili su je na spikerfon. Čuo se topao i nasmejan glas sa druge strane žice. Sa oduševljenjem se obraća Vuku jer je zatekla prazan tanjir na stolu. Baba je bila ponosna jer mu se dopao ručak i poželela je ponovo isto da mu spremi. Ona dok je Vuku sve to pričala, ne mogu da opišem rečima taj trenutak. Toliko je bio ushićen i radostan. Nikada toliko istinsku srećniju osobu nisam videla u životu.  Na kraju razgovora slali su jednom drugom poljupce. Dirljivo, toliko truda i energije je bilo potrebno da on to uradi. Krenula mi je suza. U tom momentu otišla sam po moju Višnju.. Uletela sam ranije, samo sam želela da budem pored nje. Kada me je videla - ugledala sam isti žar i sreću u njenim očima. Bože, koliko su to posebna deca.

 

Zar da budem sebična i razmišljam kako bi bilo da je sve prošlo u redu na porođaju? Naravno, neću da lažem sebe – niti druge. Volela bih da vidim kako trči, kako umesto terapija idemo u parkić, muka mi je od gledanja tih mučnih terapija, pogotovo kad ih ja moram raditi sa njom. Svaki put smislim neku priču kada radim vežbe. Jedna priča je kao da je to neka vrsta treninga, a kada bude porasla postaće veliki šampion u nečemu. Bože, pa ona i jeste već šampion. I zastanem na sekund i shvatim koliko su to posebna deca, koliko ljubavi ima u njima, koliko su jaka i spremna na borbu.  Sve što je njima potrebno je ljubav, topao osmeh, najnežnije reči. A kada to učinite, srećniji i iskreniji osmeh nećete videti u životu.

Najezim se 

Da neko okrene glavu kad vidi dete sa poteškoćama, bude grub, bezosećajan i sa besmislenim komentarima. Kada ih neko ismeva ili ponižava. Gleda sa sažaljenjem ili kao da su nekakvi čudaci. Sve se drugačije gleda na to. Kao da smo sve mi ovo hteli i birali. Niko ne želi da gleda svoje dete u kolicima i slično. Želim da je drugačije. Ali to je moj život, prihvatila sam. Ako sam nasmejana ne znači da sam ovo htela. Nasmejana sam jer volim svoj život kakav god da je, potrudiću se da i moji najmiliji osećaju sreću i da im nikada ne fali dlaka sa glave.

 

Dok je prolazio ovaj težak dan.. Pokušavala sam da ne mislim ni o čemu i želela da se malo isključim od svega. Prala sam neko posuđe u kuhinjici i osetim da me neko vuče za suknju. To je bio mlađi sin koji je tek propuzao. I ne verujem da sam to doživela. Krenula sam da plačem od sreće. Tu se nisam suzdržavala. 

 Bože, hvala ti.