Smisao u besmislu

 Imala sam u planu da 1. septembra otvorim svoju stranicu gde ću objaviti svoje sveće i tako pokrenuti svoj mali biznis.  
 

Znate ono kao mora da bude prvi ili ponedeljak da bi nešto krenuo. Ne mora, ali dobiješ tu neku energiju da nešto kreneš taj dan. Nekako spontano sam donela tu odluku da bude 2. septembra, odnosno ponedeljak. Tog dana čula sam žalosnu vest, rastužila se na maks i potonula sam. Nisam imala inspiracije više. Niti sam želela tog dana ili sledećeg nešto da započinjem. Bila sam besna na ovaj život. Zašto ne možemo svi da živimo do neke određene granice, bar da dočekamo starost i malo uživamo u njoj? Zašto kolicina vodi borbu protiv kojekakvih bolesti? Zašto nam je to potrebno? Zašto je bol toliko prisutan u našim životima? Pati obolela osoba, a pored nje i porodica, rodbina, prijatelji. Kao da smo u nekakvom začaranom krugu. Osećam se bespomoćno. Prazno. Tužno.  

A onda, kada nam je došao taj famozni 2. septembar iliti ponedeljak, društvene mreže prštale su od objava dece sa rančevima na leđima i stvarno mi je bilo drago i milo da vidim. Bukvalno mi je telefon zablokirao od silnih objava. Nekako počela sam da razmišljam, pa brate ja sam trebala da dočekam đake prvake, ovo je mogao biti moj prvi prijem prvaka. Ali nije. Dotaklo me je i to. Hoću ja da pravim plakat i dobrodošlicu mojim đacima. Hoću da stanem i viknem " Prvaci, idemo kolona dvoje po dvojee". Divna mašta. Bio je trenutak kada sam morala da krenem po Višnju na vežbice. Hodala sam zamišljena i sretala roditelje sa decom na svakom ćošku. Bio je jedan mali dečačić, toliko je plakao, nije voleo čak ni prvi dan škole. A nisam je ni ja volela, kad malo bolje razmislim. Na prvi dan škole sam se zaključala u kupatilo, nisam želela da izađem. Jedva su me ubedili da otključam, a potom silom odveli u školu.

Svratila sam u prodavnicu da kupim sebi vodu. Stojim u redu na kasi. Vadim telefon iz torbe, želela sam da proverim mejl jer očekujem odgovor sa nekog sajta. Kao i obično, ne ulazim na mejl, mahinalno otvaram instagram i vidim objavu poznanika koji je inače Crnogorac, slika njega i nagrade na kojoj piše " Za najboljeg radnika godine". Mislim da su svi pomislili da sam luda, koliko me je to nasmejalo. Ulicom sam išla i zamišljala scenu tog uručenja nagrade. Što bi se reklo - pukla sam od smeha.  

To je valjda život. U jednom trenutku raspadaš se od tuge i boli, a sa druge strane život ide dalje, dešavaju se i lepe stvari. Pomislila sam na trenutak da li naši životi imaju neku poentu ili nemaju, kao što je recimo ovaj post nema. Svakog dana tražiš smisao u besmislu. Živimo da bismo jednog dana umrli, a mi ne znamo kada će to biti. Biram da gledam vedriju stranu, kao što je ova objava koja me je toliko nasmejala. I dala snagu da nastavim dalje. Da živim i trudim se da budem što bolja osoba.