Luda obećanja

Luda obećanja 

U ovoj mojoj priči nikoga ne prozivam - direktno. Ali indirektno, može se reći da. Zašto? 

- Jer mi se može. 

Luda obećanja, naziv je onako verovatno smešan, ali jedino sam ovde ja smešna. 

Ovi ljudi koji nas okružuju i obećavaju, nešto što ne mogu da ispune su sve samo ne smešni, jadni su. Pucaju, lete i jezik im brži od same pameti. A kad je frka, jezika nema. Nestaju. Bude nekakvo zatišje. 

Jedino sam u ovoj priči ja smešna. 

Zašto? 

- Jer sam poverovala da neko zaista želi da pomogne. Tad osetila sam nešto, videla sam iskru u očima. Bila je to odlična gluma. 

- Jer ne mogu da provalim ko mi želi zaista dobro, a ko ne. 

- Jer sam mislila da imamo pravo kao i svako drugo dete sa posebnim potrebama. 

- Jer nemaju opštu kulturu, na moje pristojno pitanje - ne dobijem odgovor. NIKAKAV. A bila je ta iskra u očima. Lažna.

- Itd. Mogu da nabrajam do prekosutra. Ali neću. 

Pisaću to o tome kako sam morala da ćutim i krijem kako smo imali terapeute, kako drugi roditelji koji imaju decu sa smetnjama u razvoju ne bi slučajno tražili ono što smo mi. 

Obećano svašta. Ostvareno vrlo kratkoročno, 10% od ispričanog. Hvala i za to. Nisam sebična, stvarno hvala. 

Govorili loše o nekim roditeljima koji su morali da se presele kako bi im dete napredovalo. 

Sad razumem zašto. I shvatam da ću morati u nekom momentu da nađem drugi dom, drugu opštinu. Gdee tačno?! 

Svi rade po istim šablonima. Moramo imati nekakve veze, opet nešto kvarno. Da li želim to? Ne želim. 

Da li želim drugačiju bolju budućnost za svoju decu? Da, jako želim. Ali ne želim da se selim. Želim da ostanem tu gde jesam, a da dobri i stručni ljudi rukovode u svim ustanovama. Pogotovo kad se mi roditelji pojavimo, koji imamo dete sa posebnim potrebama. Prema nama posebna doza strpljenja, ljubaznosti i uljudnosti. Ne želim da odlazim sa pravilnicima i da pokazujem svoja prava, a onda da čujem “ ne znam ti ja to, moraću da izguglam”. Ne znaš? Nazovi dalje, raspitaj se, saznaj. U krajnjem slučaju to je tvoj posao i uradi to kako treba. Nemoj da pušiš cigaru, ako nisi uradio to što sam zatražila. Nemoj ni da doručkuješ. Budi strpljiv i pronađi pravilnik, pročitaj. Sredi problem. Ne sređuj sebe za ručak. Uradi posao. Nemoj da ideš kući ako je kraj vremena. Uradi to za mene, za svoje ljude, za svoje sugrađane. To ti je posao. Niko te ne moli. Ali ti tu radiš i moraš da uradiš nešto. Ne može da ti je jedina stvar na poslu koju uradiš - pušenje cigara i trač partija sa kolegama.

Ma dokle bre više? 

Šta se dešava sa vama ljudi? 

Budite ljudi. Osvestite se.