Subota, 31. maj ~vreme~ 5,51h

Subota, 31. maj 2025.

~vreme~ 5,51h

Dan je svanuo. Vikend je počeo. 

Probudila sam se, a da nisam ni spavala. Ukupno sati sna 2, 30h možda sam previše i rekla. 

Prethodni dan, i nije bio baš sjajan. Naprotiv, bio je odvratan. Od samog starta. Ustala sam nešto kasnije, mrcvarila se u krevetu, nakanim se da spremim doručak i čujem da se Višnja probudila. Došla sam do nje posle jednog minuta i vidim njeno čudno pomeranje. Potom, na moj povik “Višnja, šta se dešava, šta to radiš?!” - Ona ne reaguje. Počinje još jedna nezgodna avantura za nas. Dobila je prvi epi napad. Bila sam sama u kući sa njom. Obukla sam prvo što sam imala pred ruke i odnela je u auto. Vozila sam u takvom stanju. Semafor za mene tad nije postojao, bilo koja boja da se zadesila na semaforu, za mene je bila zelena. I to je u tom trenutku bilo pogrešno, a i najbolje za nju. Svako ko se našao u sličnoj situaciji, zna. Stigle smo bezbedno. Pa čak i u tom napadu panike, kada nisam imala strpljenja da čekam bar narandžasto svetlo, pogledala sam i uverila se da nema nikog i dala gas. Sad mi se čini kao da smo za sekundu stigle do doktora, a tada u kolima pomislila sam nikada nam nije trebalo ovoliko vremena. Ko to zna. U meni je bilo adrenalina, panike, traume i velike brige. Uletela sam sa njom kod pedijatra i stavila na krevet i vikala da joj pomogne. Brzo su pružili prvu pomoć, napad je prestao nakon 5 minuta. I dalje nije reagovala na moj glas, nije me čula, samo je gledala kroz mene. Pokušavala je da me dodirne rukom, uhvatila sam je i nisam puštala. Ponavljala sam joj reči da sam tu i da se ne plaši. Prethodno, mene su smirivale  Višnjina doktorka i sestrice, govorile su da moram zbog nje da sam dobro, da dišem duboko, popijem vode.. 

Ubrzo je došao sanitet po nas i poslati smo dalje na ispitivanje. Ta sirena, i vožnja do bolnice uticala je da se opet uznemirim.

Napokon, sirena prestaje, stigli smo.. 

 Sada se ispituje zbog čega je došao epi napad. Da li je napad posledica virusa ili zbog dijagnoze koja je prati ili… videćemo. Sad je dobro. Ponaša se sasvim normalno i ne primećujem nikakve čudne stvari. 

Noć je protekla nikako. Ostavljene bebe sa teškim dijagnozama su u boksu pored nas. 

Plačući u bolovima, srce mi se rasparalo. Pitala sam se gde su im roditelji i što su tako sami.. Tokom dana pomislila sam da nema nikog tu, niko se nije čuo, a zapravo su spavale, a noć je bila aktivna za noćnu smenu. Stalno su se čule klompe sestrica, otvaranje i zatvaranje vrata, briga o njima. Došlo mi je da ustanem i pomognem im jer svakako ne mogu da spavam. Višnja je tada lepo spavala, ništa ih nije čula. Kada su bebe zaspale, tada se moja Višnja probudila. Držala sam je u rukama, dala joj mleko i potom vratila da spava. Ja ostajem budna i razmišljam da li je moguće da sam dostigla taj nivo budnosti da mi je dovoljno samo 2,5h sna. 

 

Ne mogu da prestanem da razmišljam o ostavljenim bebama.. 

 Zamislite vi spavate mirno, a dete koje ste ostavili vam celu noć plače u bolovima u nekoj ustanovi.

Ne znam.. želim da se situacija ispita što pre i da se vratimo kući. Meni je to strašno. 

Zahvalna sam beskrajno sestricama na ljubaznosti. Ponudile su mi kafu, a to je ono što mi je neophodno bilo sada. Jutro je već nekako počelo.

Čekam vizitu..