Dan posle napornog dana

Kao i obično, ustajem i kuvam prvu jutarnju kafu. Budi se i Višnja. Vojin je u vrtiću, Milan na poslu. 

Posle doručka uputile smo se ka centru da obavimo šta imamo. Krenule smo pešice/kolicima, sunce već dovoljno greje, gledam da idem po hladu. Naravno, trotoarom.. posle par kuća trotoar je postao kao kaldrma, počela je da plače jer verovatno udara glavu o kolica. Iako je već bilo dovoljno sunca, prešla sam na put gde je lepo asfaltirano. Ubrzala sam hod i pratim saobraćaj, ako naiðe automobil sklanjam se sa puta. 

Obavile smo uspešno sve što je trebalo, vraćamo se kući. U glavi već razmišljam kuda da se vraćam, da produžim jednu ulicu zbog te kaldrme jer mi nije ugodno ići po putu ili ipak da skrenem istom (pritom našom ulicom) i brže stignem do kuće jer su me druge obaveze čekale.

Nailazi na put čika policajac i zaustavlja me. Govori mi da se sklonim sa puta. U tom momentu, izrasli su mi rogovi. Moje reči i moje postupanje nije pohvalno u datom momentu. Ali, desilo se da sam mu se suprotstavila i rekla da ću hodati kuda ja hoću. Zbog bezbednosti rekao je da siðem na trotoar, razumem brigu, ali veća bezbednost trenutno mi je ovde na putu. Dan je i svaki auto nas vidi, naravno i mi bez obzira na sve to, pomerimo se na travnjak kako bi auto prošao. Pritom, to je zona škole, a trotoar je kao da je neka poslednja ulica u nekoj nedoðiji u kojoj apsolutno niko ne šeta. Što je sramota. Napomenula sam mu to. Iako možda nema veze taj trotoar sa njim, moje je da mu skrenem pažnju, jer je i on meni i te kako rekao da siðem na isti. A ne zna čika policajac da ja u tom momentu osećam pritisak i brigu, jer je moje dete imalo napad pre samo par dana. Da ne znam od čega je. Hiljadu misli mi se vrzma po glavi. Poslušala sam ga na kraju, silazim sa puta. Posle samo par kuća, ispred nečije kuće bile su puštene guske. Bojim ih se, vratila sam se na put. Iskreno, nije bojkot, ali zaista ova naša ulica nije za šetnju. Sledeći put neću razmišljati, ići ću zaobilaznim putem, kako bi izbegla čika policajca, kaldrmu, a i guske. 

Osećam se onako, znam da je Višnjina “priredba” danas, a mi je propuštamo. Danas nam je prioritet doktor i baš u to vreme kad je priredba mi imamo termin. Priredba nije bila klasična, već je to ličilo na neko druženje i žurku za decu. Baš zbog toga, duša mi se cepa jer znam da bi Višnju to usrećilo. Pesmicu i korake smo uvežbale.. 

Doktor je pogledao izveštaj, pregledao Višnju i kazao ne tako lepe stvari. Potrebno je uraditi još nekoliko analiza, snimanje glave i verovatno će trebati terapija da se uvede. Ta terapija će uticati na to, da se ovo što se dogodilo, više ne dešava, a isto tako može da utiče na to da bude opuštenija, odsutnija. Nisam srećna zbog toga, ali biću mirnija. 

Osećaj je grozan. Dan mi je .. uh.. pretežak. 

Stižu slike vaspitačica, diploma je tu za uspešno prilagoðavanje u kolektiv. Oraspoložim se i vidim kako su se drugarići lepo proveli. Zabolelo me što nismo tamo, ali srećna sam da vidim njih kako su se lepo proveli. Pomislim u sebi jeste ovo prva priredba, ali nije ni poslednja. Sutra ću da je obučem u ono što sam želela da obuče na priredbi, idemo da odigramo ples i uzmemo tu diplomu. 

Zaslužila je!